Може бити да има и оних који верују да организације попут „Сиријског центра за надзор људских права “[1] (са седиштем у Лондону), „Центра за људска права у Дамаску“ (међу чијим посредним финансијерима су и чувена Америчка задужбина за демократију и Институт за отворено друштво), „Инсан“ [2] (са седиштем у Шпанији) или „Хјуман рајтс воча“ (са седиштем у крилу свих главних глобалистичких „донатора“), чије наводе (посредне и неверификоване) користе западни мас-медији за постепено дизање притиска против сиријске владе, [3] истински желе само да „помогну“ пројекат који је недавно на Си-ен-ену описао гласноговорник америчког Стејт департмента Марк Тонер:
„Оно што покушавамо да урадимо у Сирији, преко наше подршке цивилном друштву, је да изградимо ону врсту демократских институција какву, искрено, настојимо да изградимо у земљама широм света.“ [4]
Можда има и оних који ће помислити да их је све једноставно понело „Арапско пролеће“, и да су охрабрени развојем догађаја у Либији, где, са сваком НАТО-бомбом, сваким новим угашеним животом и сваким новим уништеним инфраструктурним објектом – „демократија напредује“.
Но, ипак се, истине ради, мора рећи да, бар у највишим вашингтонским круговима, тренутни ентузијазам и посве „добронамерно“ занимање за добробит грађана Северне Африке и Блиског истока нису од јуче. Нека за ту тврдњу као сведок послужи управо један инсајдер.
Реч је о пензионисаном америчком генералу Веслију Кларку, познатом као команданту НАТО снага током бомбардовања СР Југославије 1999, и човеку који је, по сведочењу британског генерала Мајкла Џексона, био спреман да „започне Трећи светски рат“ зато што је руска тенковска јединица прва стигла до аеродрома у Приштини после потписаног мира. Кларк је 3.10.2007. у Комонвелт клубу у Сан Франциску, најстаријем форуму за политичка питања у САД, у ком су, од оснивања 1903, излагале личности из највиших кругова САД – од председника државе до друштвених, пословних и културних лидера, одржао говор у коjeм је садашње „пролеће“ врло прецизно најављено – истина, у нешто мање „идеалистичком“ контексту. [5]
Главни повод за излагање било је објављивање Кларкове нове књиге, али је то такође била прилика да се изрази подршка председничкој кампањи Хилари Клинтон. Вероватно уљуљкан чињеницом да се налази „међу својима“, Кларк је био нешто отворенији него што би опрез налагао.
Према Кларку, корени Бушовог напада на Ирак 2003. „не леже у појави пророка Мухамеда, нити у стварању Израела“, већ сежу уназад до – 1989. године. Наиме, тада су САД дошле до „потпуно неочекиване“ победе у Хладном рату, после чега су, као једина преостала суперсила на свету, једноставно „изгубиле своју стратегију, своју сврху у свету, изгубили смо организациона начела која су држала НАТО на окупу“. Другим речима, са одласком СССР и Варшавског пакта са сцене, нестао је јасан непријатељ. И више од тога – нестао је мобилишући фактор око ког би Американци могли да се окупе – али и разлог да се троше милијарде долара на ново наоружавање. Према Кларку, добар део америчког естаблишмента, тј. онај који није био задовољан пуким рушењем Берлинског зида и „коначном победом демократије“, запао је у неку врсту конфузије, па чак и полу-депресије. Како Кларк описује, целе 1990-те су прошле у некој врсти тумарања, без јасног циља. НАТО се ширио и интервенисао, али без очигледног разлога. Чак је цитирао и Нобеловца Габријела Гарсију Маркеза, који је 1996. изјавио да је то „најдосадније доба у историји, јер нема сукоба идеја“. Све се, међутим, променило 11.9.2001, када је, како Кларк наводи, дошло до „политичког преврата“ у САД, када су „неки врло тврди људи преузели политику у своје руке“.
Тада већ у пензији, Кларк је, десет дана после 11.9.2001. решио да посети неке старе пријатеље у Пентагону. Најзанимљивији сусрет био је са неименованим генералштабним официром, који је деловао прилично забринуто.
„Господине,“ рече он Кларку, „напашћемо Ирак.“
„Зашто?“
„Не знамо“ рече официр, слежући раменима.
„Да ли су можда повезали Садама са 11. септембром?“
„Не.“
Не заборавимо, напад на Ирак уследио је тек у марту 2003, после, како се показало, измишљених тврдњи о томе да је Садам Хусеин поседовао „оружје за масовно уништење“. Али, како је Кларк констатовао: „Када вам је једини алат чекић, онда сваки проблем мора да буде ексер.“
Неких шест седмица касније, Кларк се поново састао у Пентагону са истим официром, који је деловао још забринутије.
„Да ли још увек намеравамо да нападнемо Ирак?“ питао је Кларк.
„А, не, господине, ствар је много гора. Напашћемо и уништити владе седам држава у року од пет година. Почећемо са Ираком, а затим на ред долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран.“
Кларк је био затечен и, како је пренео својој публици, подједнако узнемирен као његов саговорник. Очигледно да овој двојици високих официра нова бабарога, у лику „Глобаног рата против тероризма“, није пружала егзистенцијално задовољење за којим су већ деценију трагали. Јер, вероватно су подсвесно схватали да им се, поменутим „политичким превратом“, одузима много дубљи егзистенцијални ослонац – вера да живе у „најдемократскијој земљи на свету“.
Настављајући своје излагање, Кларк се затим осврнуо на један ранији разговор који је водио са Полом Волфовицом, још 1991, када је овај био „трећи човек Пентагона“ (Волфовиц је те 2001. већ био Заменик секретара за одбрану, тј. практично „човек број два“ у Пентагону).
„Требало је да се ослободимо Садама,“ вајкао се тада Волфовиц Кларку. (Узгред, како је Кларк објаснио публици, „све ово се дешавало одмах после шиитског устанка у Ираку, којег смо ми испровоцирали, а затим седели скрштених руку и нисмо се мешали“.) „Али смо научили једну ствар,“ наставио је Волфовиц, „да можемо да користимо нашу војску у региону, а да нас Совјети неће заустављати. Имамо једно 5 до 10 година да очистимо све ове совјетске клијентске режиме – Сирију, Иран, Ирак, пре него што се појави следећа суперсила која ће нам се супротставити.“
Можда сада још уверљивије делују речи Владимира Путина, да је распад СССР био „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. А, очигледно је да се, две деценије касније, та катастрофа још увек обилато експлоатише. Разуме се, у име „демократије“ – која је сада потпуно ван контроле свих делова „демоса“.
