Данас: 25.09.2016 Ажурирано 12:27 | Изаберите датум RUS | ENG | SRB
 
 
на почетну страну мапа сајта напишите писмо
Додај у листу омиљених сајтова RSS


ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ
О нама
Аутори
Контакт
    Ода радости што ништа нисмо криви Хрватима  
    Војна тајна, војне службе, Кобре – одбрана...  
    Босанска муниција у Украјини  
  ГЛАВНА РУСИJА ПОЛИТИКА ЕКОНОМИJА КОСОВО И МЕТОХИJА НОВОРУСИЈА АУТОРСКА КОЛУМНА  
 
 
 
ПРЕПОРУЧУJЕМО
 
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕАЛПОЛИТИКА
 
Велики амерички брат: Бивши шеф ЦИА контролише највише медија у Србији!
све ставке
 
 
 
Вести
 
 
КОМЕНТАР ФСК. Етика државе Србије...

Вучић одлучио да усрећи Србију „још ближим односима са САД”...

Hrvatski ratni veterani i navijači stigli u Ukrajinu...

Кијевски режим покушао са истовременим нападом на целом фронту, али био - одбијен...

Vučić i Nuland o mogućnostima snabdevanja Srbije gasom...

Lavrov: Kosovu nije ni data prilika da ima referendum kao Krim!...

Изгледа да је пад цена нафте зауставио нови краљ Саудијске Арабије...

Albanci sa Kosova i dalje beže u Evropu...

Окупиране територије постају члан ФИБА!...

Напредњаци распродају преостало наоружање...

све вести
 
 
 
Фејсбук
 
 

 
 
 
назад верзија за штампу
 
ГЛАВНА ТЕМА

ИЗДАЈА

Зоран ЧВОРОВИЋ | 01.11.2011 | 00:01
 

Ђе издајник бољи од витеза?

Какву сабљу кажеш и Косово,

да л’ на њему заједно не бјесмо,

па ја рва и тада и сада;

ти издао пријед и послијед,

обрљао образ пред свијетом,

похулио вјеру прађедовску,

заробио себе у туђина.

(Петар Петровић Његош)

 

 

 

Кривично дело издаје старо колико и држава. Издаја је вишестран друштвени феномен - етички, правни, политиколошки, војни и социопсихолошки. Она је друго, негативно лице верности, па се зато као инцидент појављује, како у друштвеним односима појединаца, тако и у односима појединца са некoм од надличних друштвених заједница, као што су породица, сталеж,народ и држава.

Као правни феномен издаја настаје истовремено када и држава. Наиме, већ прве државе у историји света, ма како слабашна била снага њихове принуде у односу на преддржавне колективитете – род и племе, најстрожим казнама кажњавају кривично дело издаје. Оваква правна осуда (инкриминација) издаје имала је у друштвима са религиозном етиком снажно упориште у моралној осуди овог дела, јер је верност била основна морална обавезност човека, како према Богу, тако и према појединцима и друштву у целини.

Извори савременог вредносног редефинисања издаје. Данас, међутим, присуствујемо покушајима вредносног редефинисања свих аспеката издаје. Ова појава има два извора.

Најпре, издаја је у савременом секуларном друштву остала без моралне осуде, јер је после одлуке западног човека да прогласи „смрт Бога”, „дух остао ‘насукан’, без критеријума из којих треба да делује”.1) Апостол Павле говори да кроз закон долази познање гријеха (Рим. 3, 20), стога тамо где нема Апсолутне Истине нема ни апсолутне моралне обавезности, јер сваки који је од Истине слуша глас мој (Јн. 18, 37). Следствено, човеку који „живи” у плурализму истина постаје тегобан и излишан појам верности, а са њим и издаја као њен вредносни антипод. Тачније, осуда за издају (неверство) је најмрскија савременом човеку, јер се супроставља његовој тежњи да обоготвори своју самовољу. „Ако нема Бога, ја сам бог”, каже Кирилов у Злим дусима. Тако се у религиозно равнодушној и морално обамрлој модерној цивилизацији одвија ретроградан државноправни процес, у коме правна обавеза (obligatio) верности најпре остаје без потпоре моралне обавезности (officium). 2)

Други извор савремених покушаја вредносног редефинисање феномена издаје је глобализам. Наиме, свеобухватни (тотални) и тоталитарни процес успостављања глобалних структура управљања растаче и фрагментише све традиционалне заједнице којима је човек кроз историју дуговао верност. Верност породици, народу и Отаџбини није ништа друго до подвиг жртвеног служења ближњем, којим човек пројављује своју боголикост, јер јеванђељска заповест вели - Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Међутим, оваква врлинска верност неспојива је са визијом човека Новог светског поретка, који је, будући роб тоталног егоизма, заправо трајно одан једино креаторима својих виртуелних потреба. Зато се више од двадесет година уназад, признање власти глобалне Империје од стране марионетских „националних елита”, спроводи кроз чин издаје Отаџбине, народа и породице. Ни једна жртва принета на жртвеник глобализације, и њеног подкулта евроунијатства, не радује тако силно жреце Империје, као издаја Отаџбине, народа и породице, јер она уклања последње препреке за инсталирање свепрожимајуће и свеприсутне глобалне власти, пред којом ће људска формалноправна слобода бити само опсена. Стога, агенде различитих процеса глобализацији не представљају ни шта друго, до јавно обећање награде издајницима Отаџбине, народа и породице. Тачније, од краја осамдесетих година прошлог века изграђује се читав један идеолошки и организациони систем за, с једне стране, глобално награђивање издајника Отаџбине, народа и породице, а с друге стране, за кажњавање њихових верних и неутихнулих бранитеља. Символички почетак деловања глобалног система за награђивање издаје било је додељивање Нобелове награде за мир 1990. године Михаилу Горбачову. Док је глобални систем за кажњавање „злочина” верности држави и народу добио, у оквиру југословенског геополитичког експеримента, свој хашки преседан.

Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредносног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа. Државна и национална издаја може да буде побеђена само претходним одбацивање нејасних савремених представа о етичком, правном и политичком карактеру издаје. Зато сазнање о њеним узроцима и последицама, о препознавању и начину борбе са издајом Срби и Руси треба да црпе из сопствене историјске свести. Ови народи су на основу драматичног историјског искуства и православног хришћанског етоса формирали, не само одвећ карактеристично етичко, већ и специфично правно поимање издаје.

Издаја у правној свести српског и руског народа. Однос правне свести српског и руског народа према издаји пресудно је опредељен са три фактора који потичу још из периода средњевековне државности.

Први фактор који утицао на формирање посебног доживљаја издаје у српској и руској правној свести везан је за услове у којима се отпочело са кажњавањем овог дела. Наиме, почетак инкриминисања издаје је у историји српског и руског права скопчан са потискивањем древног индоевропског модела државе-баштине (вотчине), која је била обичан збир удеоних кнежевина, византијским концептом државе као централизованог и једнообразно уређеног правног организма, налик модерној држави. Носиоци ромејске (византијске) идеје законитости и код Срба и код Руса били су владар и Црква. Насупрот њих стајала је властела (бољари), чија је борба за родовске и сталешке привилегије представљала негацију саме идеје општег права и државе као територијалне заједнице. Управо је овакав властеоски (бољарски) социјални егоизам изродио прве српске и руске издајнике, док је самодржавље српских и руских владара створило услове за санкционисање овог политичког злочина.3) Прецизније, најмоћнији српски и руски самодржавни владари били су најпоузданији јемци ненарушивости правног поретка, како од напада спољних непријатеља, тако и од унутрашњих атака властеоске самовоље.

Да се са процесом јачања владарске власти усавршавао и учвршћивао правни поредак државе, показала је владавина најсилнијег српског самодржца – Стефана Душана. Врхунац снаге правног поретка српске државе се на спољном плану манифестовао кроз Душанов чин уздизања српске државе у ранг Царства, док се на унутрашњем плану снага правног поретка показивала кроз суперматију закона над вољом појединца (чл. 171. и 172. Душановог законика). Истовремено, кривичноправна слика снаге правног поретка Немањићке државе изражавала се, најпре, кроз казну конфискације која се извршавала над имовином, иначе неприкосновеном, властелина-издајника. 4)

Исти државноправни процеси, само са временским закашњењем, довели су до тога да се у историји руске државе први помен издаје (измене) као кривичног дела везује за владавину цара Ивана IV Грозног. У руској народној традицији, како је забележио Л. Тихомиров, борба цара Ивана IVса аристократијомостала је упамћена као истребљење издаје, јер су његови противници били издајници идеје самодржавља, мимо које народ није могао да замисли своју Свету Русију. Обавези верности и покорности држави бољари су супроставили своје сталешко право на слободан одлазак из службе једног у службу другог кнеза (тзв. право отьезд), на шта се позивало, између осталог, и 120 новгорoдских бољара које је цар Ивана IVкао издајнике у истом дану осудио на смртну казну, јер су покушали да Литви предају Новгород. 5)

Тако је већ од самих почетака државотворна радња код Срба и Руса, вођена кроз сукоб идеје општег права и партикуларних привилегија, нераздвојно повезана са феноменом издаје, због чега она већ тада превазилази оквире једног кривичног дела против државе и постаје негација саме државе и права.

Други фактор који је утицао на стварање специфичног доживљаја издаје у правној свести Срба и Руса је српско и руско искуство смутног времена. Наиме, постепено урушавање државноправног јединства и најзад губитак националне независности, који су српску државу задесили крајем XIV и у XV века, као и руску државу почетком XVII века, било је у великој мери последица масовне великашке издаје. Делови српске властеле и руских бољара, вођени себичним сталешким интересима, пактирали су са непријатељима сопствене државе, а најчешће и своје Православне вере, одричући верност законитом владару. Издаја из периода руске Смутње оставила је тако снажан утисак на руски народ, да су савременици, како потврђује В. А. Томсинов, већ тада увидели да су „главни непријатељи руске државе, који су је и разорили, били сами Руси”. „Странци су се”, по сведочењу очевидаца, „само користили Смутњом за постизање својих циљева”.6) Исту свест о сопственој кривици због националне издаје, која је довела до вазалства Лазаревог наследника, исказују непосредно после Косовског боја и српски савременици: „И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници”. 7)

После искуства смутног времена у српској и руској националној свести формирао се нови, потпуно изоштрен и заокружен поглед на издају, што је трећи фактор који је коначно одредио однос српске и руске правне свести према издаји.

Руска национална мисао је свој одговор на искуство са издајом из доба Смутње формулисала кроз кодификацију Саборно Уложеније од 1649. године. Слом пред којим се почетком XVII века нашла руска држава натерао је законодавца да у Уложенију, по први пут у историји руског права, пружи посебну кривичноправну заштиту држави. Одредбе Уложенија о издаји, тада најзначајнијем и најсвеобухватнијем политичком деликту, својом репресивношћу значајно одступају од иностраних законских узора, што потврђује да су ове норме настале као плод националног историјског искуства. Најизразитији у том погледу је пропис Уложенија којим се предвиђа, не само ослобађање од кривичне одговорности за лице које убије оптуженог издајника, који се скрива и покушава да побегне, већ се гарантује и награда таквом лицу, коју је цар исплаћивао из имовине убијеног издајника. У овом случају руски законодавац одступа од оба узора, византијског Прохирона и Литванског статута, који, иако познају правно дозвољено убиство издајника, не предвиђају награду за лице које је издајника лишило живота. 8) Овај пропис Уложенија не сведочи само о степену друштвене опасности издаје, као и о неразвијености државног апарата принуде, већ пре свега о томе да су догађаји смутног времена, када је национална, земска Русија и руска провинција спасила државу, довели до подизање националне самосвести и одговорности у најширим слојевима руског друштва. То потврђује и корелат права на правно дозвољено убиство издајника, који је био дат у форми опште обавезе свих поданика Московског царства да властима пријављују починиоце кривичних дела против државе,док суу случају непријављивања кажњавани су као и починиоци ових дела - смртном казном. Како примећује проф. Томсинов, оваква строгост у кажњавању издаје „може да се учини претераном само онима који су заборавили лекције велике Смутње с почетка XVIIвека”. Насупрот томе, законодавац Уложенија је већ тада схватио да се „државна издаја у руским условима испољава не као обично кривично дело, већ као деловање које може изазвати пропаст руске државе”. 9)

Срби свој одговор на искуство са издајом из сопственог смутног времена нису могли да дају у законској форми, јер су за разлику од Руса у бујици смутног времена изгубили државу и националну слободу. Међутим, српска национална мисао, па и она правна, у временима ропства се уобличавала и изражавала кроз народну поезију. Српски народни певач, говорећи из главе целог народа, означава издају као највеће зло и прворазредни узрок пропасти српске средњевековне државе. Зато Срби, како истиче Св. владика Николај (Велимировић), никад не проклињу Турке, већ своје великаше – Великаши, проклете им душе. 10) Тако је у историјском сећању српског народа сачувано непомућено сећање на социјални корен издаје, али и на владаре и обичан народ (слуга Милутин) као верне чуваре државног јединства. Истовремено, Срби кроз поезију показују да су не само свесни спољњег, социјалног, већ и унутрашњег, духовног извора издаје – незајажљива глад за влашћу и материјалним богаствима (А мој бабо, Вукашине краљу, мало л’ ти је твоје краљевине? Мало л’ ти је, - остала ти пуста! - већ с’ туђе отимате царство? - Урош и Мрњавчевићи) На издајника, али и на његово потомство (Проклето му племе и кољено), пада клетва законитог српског владара-мученика (кнежева клетва), али и целог народа који суди као жива црква Божја. Поред клетве, као метафизичке осуде, народ кажњава издајника и земаљском казном. Издајника је чекала смртна казна, коју је могао да изврши било који Србин (Ако Бог да и срећа од Бога, ти се нећеш наносити главе, наносити за ту пријевару – Бој на Чокешини). Ово потврђује и кодификатор свеколике српске националне мисли – Његош, јер је осуда издајника тотална и свенародна (Него удри доклен махат можеш, а не жали ништа на свијету) освета правде Божије (Иван чашом наздрави освете, светим пићем Богом закршћеним). 11)

Срби као жртве савременог пропагандног редефинисања издаје. Срби су од деведесетих година прошлог века жртве пропагандног редефинисања издаје, јер се преко издајника разних фела, еуфемистички названих борцима за демократију и људска права, цепала њихова национална територија и пљачкало народно богатство. Издаја се најчешће „морално” правда безизгледношћу отпора глобалној Империји и обећањем материјалног „раја” у њеном окриљу. Заправо, као Мустај-Кадија у Горском вијенцу, тако и данашњим Србима нове „потурице” говоре: „Мало људство што си засл’јепило? Не познајеш чистог раја сласти”. Улазница за некадашњи „рај” у Стамболу и данашњи у Бриселу назива се исто– издаја. Да пут до обећаног издајничког „раја” започиње србрењацима, а завршава самоубиством, потврдио је Јуда. Зато је усташки нож под православним грлом, од убијених стварао свете мученике, а од разбраће-кољача духовне самоубице. И док су наши преци, непрестано опомињући себе Јудином судбином,дубоко веровали и живели са истином - ђе издајник бољи од витеза, данашњи Срби у завршни, косовски чин драме издаје Србије и Српства улазе са мутним представама о свим странама феномена издаје.

Одбрана и издаја Косова и Метохије у светлу одредаба Устава и Кривичног законика РС. Када је у питању издаја као правни феномен, у модерном свету верност појединца према држави искључиво се мери његовим односом према устав и законима државе чији је грађанин. Прецизније степен лојалности једног грађанина према уставним и законским обавезама, јесте мера његове оданости заједници, али и мера обима права која грађанин ужива.

Територијалну целовитости и недељивост Републике Србије ујемчује чл. 8. Устава. Општа обавеза свих државних органа да чувају територијалну целовитости Републике Србије, у погледу Косова и Метохије је посебно истакнута у преамбули Устава. Територијална целовитост државе Србије ужива и кривичноправну заштиту, и то у оквиру кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307. Кривичног законика Републике Србије.Код овог дела против уставног уређења и безбедности радња извршења се састоји у покушају да се силом или на други противуставан начин отцепи неки део територије Србије. За ово тешко дело законодавац је предвидео казну затвора од три до петнаест година. Уз то, по чл. 320. Кривичног законика код дела угрожавања територијалне целине кажњиве су и припремне радње, а оне се, како изричито стоји у ст. 2. истог члана, између осталог, састоје и у отклањању препрека за извршење кривичног дела, као и у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела. За извршење припремних радњи за ово кривично дело запрећена је казна затвора од једне до пет година. 12)

Када се изјаве појединих српских политичара о територијалној подели Косова или о признању сепаратистичке творевине Косово оцене из угла наведених одредби Кривичног законика РС, постаје потпуно јасно да се ради о извршењу припремних радњи за кривично дело угрожавања територијалне целине. Наиме, реч је о појединим члановима Владе Републике Србије, односно народним посланицима и председницима странака владајуће коалиције, који оваквим својим, макар и вербалним ставовима, а с обзиром на јавну позицију са које говоре, стављају у изглед шиптарским сепаратистима да ће њихови покушаји да отцепе део територије државе Србије проћи некажњено, чиме заправо врше припремну радњу отклањања препрека за извршење кривичног дела из чл. 320. Кривичног законика Републике Србије. Следствено, и умишљај као неопходни услов за постојање кривичног дела угрожавања територијалне целине, који се у Кривичном законику дефинише као свест да се радња предузима употребом силе или на други противуставан начин, због јавне позиције учинилаца постаје неспоран. 13) Зато избор ЕУ уместо Косова и Метохије који чине поједини српски политичари, у правној држави не може да значи ништа друго него избор затвора уместо слободе.

Покретањем кривичних поступака против свих лица која својим вербалним или реалним радњама отклањањају препреке за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине, држава би ефикасно сузбила ширење дефетизма када је у питању могућност очувања Косова и Метохије у оквиру државе Србије. Истовремено, покретањем оваквих кривичних поступака на међународном плану би се послала недвосмислена порука о спремности државе Србије да на најозбиљнији и најодлучнији начин настави борбу за очување своје територијалне целовитости.

Међутим, под садашњим режимом не само да неће бити покренути овакви кривични поступци, већ су и сви чланови Владе, као и Председник Републике, пристајући на одлуке из „преговора” са шиптарским сепаратистима, починили читав низ кажњивих припремних радњи којима се отклањањају препреке за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине.

У државама у којима је народ носилац суверености, као што је то и у Републици Србији (чл. 2. Устава), постоји само један могући излаз из оваквог државно и национално погубног стања – народ мора да развласти оне који су уместо Уставу Републике Србије, одани налозима евроатлантске бирократије. Прецизније или ће данашњи Срби по угледу на своје славне претке зауставити издају и даље дробљење државе, или ће у евроатлантском ропству изгубити обрисе свог националног и државног лика. Овај једноставни морални и историјски избор мора да буде оштар срп којим ће се на српској политичкој сцени одвојити патриотско жито од издајничког кукоља.

 _________________________________

 

  1. М. Азкуљ, Шта је секуларизам, Црква од Истока и хришћанство без Христа, приредио В. Димитријевић, Београд, 2008, стр. 16-17.
  2. Е. В. Спекторски, Хришћанска етика, Врњачка Бања, 1999, стр. 103-110.
  3. М. Ф. Владимирский – Буданов, Обзор истории рускаго права, изд. 7, Спб. – Киев, 1915, стр. 322-323; А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд, 1998, стр. 478.
  4. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 1996, стр. 477-480;А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, стр. 504-510.
  5.  Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, стр. 52; В. Линовский, Исследование начал уголовнаго права, изложенных в Уложении царя Алексея Михаиловича, Одесса, 1847, стр. 12-13; Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, Москва, 1912, стр.15-27.
  6. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, Москва, 2011,стр.38.
  7. Ђ. Трифуновић, Српски средњевековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац, 1968, стр. 162; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд, 2001, стр. 177.
  8. Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVIIвеков, Соборное Уложение 1649 года-текст, комментарии, Л. И. Ивиной и др, Ленинград, 1987, стр. 153-154;Г. Г. Тельберг, Очерки политическаго суда и политических преступлений в Московском государстве XVIIвека, стр. 37-51; Н. И. Тиктин, Византийское право как источник Уложения 1648 года и новоуказных статей, Одесса, 1898, стр. 47-48.
  9. В. А. Томсинов, Соборное Уложение 1649 года,Законодательство царя Алексея Михайловича, стр.40.
  10. Епископ Николај (Велимировић), Беседа у Панчеву, С. Д. књ. II, Линц, 2001, стр.632-633.
  11. Епископ Николај (Велимировић), Религија Његошева, С. Д. књ. V, Линц, 2001, стр.954-955.
  12. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, Београд, 2007, стр. 673-674, 693-694.
  13. З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, стр. 674, 693-694.
 
Тагови: Европска унија Косово и Метохиjа Србиjа
 

 
Рејтинг: 5.0 (52)      Ваша оцена: 1 2 3 4 5     
 
Пошаљи е-поштом

Наслов коментара
 
Да би додали коментар, Логујте се или Пријавите се
 
 
 
Ауторска колумна
    Дмитриј СЕДОВ

Звездасто-пругасте гаћице и STRATFOR

Већ су прошли сви рокови да се Срби као нација доведу у стање једноумља. Уосталом, европска заједница се сагласила да овој слабо развијеној нацији  дозволи приступ у ЕУ. Остаје само да сачекамо када ће се сменити неколико покољења Срба и нација ће се одједном наћи у просперитетном и слободном свету. Чини се да би становништво Србије требало да се радује, да учи Статут ЕУ, биографију британских краљица и да саставља маршруте одласка на одмор на азурне лагуне Малдива.

08.02.2015
 
 
 
 
 
 
Кључне речи
 
 
 
"албански фактор" "Беркут" "Гаспром" "Дреничка група" "Никад граница" "Образ" "Пиштољка" "Хјуман рајтс воч" Apple Arctic Sunrise aлбанска мафиjа BIS CANVAS Charlie Hebdo EBRD FBI Goldman Sachs Google Greenpeace Heartland Institute ICG JAT Jединствена Русиjа JНА NPSS NSA Opus Dei Osiguravajuće društvo "Lojd" PRISM Pussy Riot Pазвојна банка RWE SHIK Standard end Purs USAID ЈУЛ Агенцијa за међународни развој Ал Џазира Ал каида Алијанса ново Косово Амнести Интернационал АНА Антикорупцијска лига Балкана Арапска лига Армија БиХ АСЕАН Аушвиц (Освенцим) Б92 БИА Билдербершка група Биро демократских институција Блеквотер Боко Харам БРИК БРИКС Бритиш Петролеум Велики оријент вехабије Витезови Темплари Више јавно тужилаштво у Београду Воjска Косова Војска Републике Српске ВРС Г20 Газпромнјефт Гасни пројекат ТАПИ гасовод Тапи глобална элита Гниланска група ГРУ група Г20 Демократска партија Косова Демократска странка Демократска странка Србије Демократски савез Косова Десни сектор диаспора дивизијa СС „Галичина“ Документациони центар Веритас Државна Дума Државна Дума Руске Федерације ДСК Евразијска унија Евроазијски Савез ЕвроПРО Европска унија Европски суд за људска права Есмарк ЕУЛЕКС Еуропол ЕЦБ Жандармеријa Жута кућа Заједница независних држава затвор "Гвантанамо" ЗНД Интерпол Исак фонд ИСИС Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ) Источна алтернатива КАНВАС Канцеларија Војводине у Бриселу козаци Конгрес САД Косовска полицијска служба (КПС) Косовске безбедносне снаге (КБС) КПС КФОР ЛГБТ лет МХ-17 Либерално демократскa партијa Лигa социјалдемократа Војводине Лига арапских држава логор Јасеновац Лукојл МАГАТЕ Међународни кривични суд Међународни олимпијски комитет Међународни преостали механизам за међународне кривичне трибунале (МПММКТ) Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале Међународни суд у Хагу Међународни трибунал за бившу Југославију медијска кућа Би-Би-Си МИ5 МИ6 МИНТ МКС Млада Босна ММФ Монсанто Мосад Моссад Муслиманска браћа Муслиманско братство нарко-картел "Камила" Народна банка Србије НАТО Нафтна индустрија Србије Нација ислама НБС НДХ неолиберални капитализам Нефтегазинкор НИС Нови Стандард Номоканон НОПО ОВК ОВПБМ ОДКБ одред Ел Муџахедин ОЕБС ОПЕК Оптима група Организација за исламску сарадњу ОУКБ ОХР Парламентарна скупштина СЕ Пентагон покрет "Огорчени" Покрет Несврстаних Покрет „Самоопредељење” Португалиjа Праведна Русија Православна црква пројекат Јужни ток Пројекат Набуко пројекат ХААРП радикални исламисти Римско-католичка црква РМК „Трепча“ Руска медицинска мисиjа Руска Православна Црква Руски дом Руски образ Сајентолошка црква сајт "Викиликс" Савез кјокушинџуцу Србије Савезна Држава Русије и Белорусије Савет безбедности Уједињених нација САНУ САО Крајина СБ УН Сбербанк Сбербанка Свјетска банка светска нарко-мафија Светска трговачка организација (СТО) Светска трговинска организациjа СИРИЗА Скупштинa АП Косова и Метохије Скупштина Србиjе Слободни зидари СНВ СНП "Наши" Социјалистичка партија Србије СПС Србијагас СРБски ФБРепортер Српска напредна странка Српска Православна Црква Српска радикална странка Српски сабор Двери Стејт департмент Стратфор ТВ Пинк Телеком Србије ТНК-БП Трепча Трилатерална комисија Уједињенe нацијe Уједињени региони Србије Украјинскa гркокатоличкa црквa Украјинскa устаничкa армијa (УПА) УНЕСКО УНМИК УНПРОФОР УСДЕА ФАТАХ Фонд стратешке културе Форум земаља-извозница гаса (ФСИГ) Фридом хаус ФРС ФСБ ХААРП ХАМАС ХДЗ Хезболлах Хрватска демократска заједница БиХ Царинска унија Царински савез Центар Симон Виезентал ЦЕСИД ЦИА ЦНН Црвена звезда Црна рука Шангајска организација за сарадњу (ШОС) шиптари шиптарска „Ослободилачка национална армија” „Роснефт“ „Самоопредељење“ „Симпо“ „Форбс“
 
 
 

Прештампавање материјала са сајта поздрављамо под условом позивања на електронско издање "Фонд стратешке културе" (srb.fondsk.ru)

 

           

 
 
© Фонд Стратешке Културе

RSS

Главна Политика Историja и култура Архива Аутори Рекомендуемое
  Економиjа Ауторска колумна О нама Контакт

Яндекс.Метрика

 

Зоран ЧВОРОВИЋ


све ставке