Датум – изговор за издају

Када се ствар постави тако да се нешто – у овом случају ЕУ-интеграције – промовише као несумњиво “добро”, око којег не може да буде никакве расправе јер је, наводно, “неупитно” (а, хвала Богу, ту су контролисани медији да било какву јавну расправу онемогуће а да, у исто време, непрекидно промовишу “неупитност” тог “врховног добра” званог ЕУ), онда се може промовисати и политика – поготово када сте елиминисали сваки опозициони глас – да је, у име тог “врховног добра”, свако одрицање не само могуће, не само пожељно, већ чак и “морално”.

И тако лако дођете до тога да је прихватљиво, чак и “морално”, кршити Устав, па и одрицати се Косова и Метохије – у име тобожњих ЕУ-интеграција, које су не само “апсолутно добро”, већ и нешто без чега ће Србија “умрети од глади”. А, уствари – ви сте само решили (тј. дато вам је да то спроведете) да се “ослободите баласта” званог Косово. Да ли нам уопште требају докази за ту тврдњу, да ли чак требају и фусноте – или је све само ствар здравог разума и закључивања?

А на основу чега се може лако донети такав закључак? Кренимо редом.

Нема јавне дебате о томе колико је реално да Србија икада буде примљена у ЕУ. Само се говори о некаквим “датумима”, које бриселска бирократија може увек да омогући уз подршку главних западних сила, и који се јавности чине релативно достижним – ако се направи само још тај “мали корак” (у виду огромног уступка). Али нема, тј. не дозвољава се права јавна расправа о томе да ли је реално да Србија буде примљена, за колико година, у којим границама, итд. И такву расправу онемогућава – ко? Нико други него баш исти ти “реалисти” који народ убеђују да су се они – иначе, мимо већинског опредељења народа, исказаног кроз најновије анкете – определили за “безалтернативну” политику ЕУ-интеграција искључиво из “прагматичних”, “реалних” разлога. Опет – ти исти “реалисти” одбијају да у јавном простору који контролишу дозволе или омогуће чињеничну расправу на ту тему, да дозволе изношење емпиријских чињеница за и против ЕУ-интеграција, односно мерљивих и чињенично утемељених процена о томе колико је уопште (истински) реално да Србија икада буде примљена у ЕУ (у садашњим или било којим границама). Баш “прагматично”, “реалистично” и “модерно” од њих.

Нема ни јавне расправе о томе какве су штете или користи од уласка у ЕУ имале земље на сличном привредном нивоу као и Србија (Бугарска и Румунија). Нема упоредног претресања стања њихових привреда пре и после уласка, нема упоредне анализе степена њихове задужености пре и после уласка, нема критичке анализе тога колико губитак на првом месту економског суверенитета утиче на могућности примене анти-кризних или подстицајних мера. Другим речима, управо се свесно спречава оно исто “суочавање са чињеницама” које се непрекидно тражи од српске јавности када треба пристати на неке нове уступке по питању Косова и Метохије или других битних националних интереса. “Чињенице” – и то само строго дозиране и одабране – су пожељне када је реч о сагледавању “губитка Косова”, али уопште нису пожељне када је реч о сагледавању ЕУ-интеграција у њиховој целини. Дакле, селективно “суочавање”.

Питање поштовања Устава – које је поготово акутно када је реч о политици према Косову и Метохији – не само да се релативизује, већ се и подвргава некој врсти поруге. Прошло је, на пример, више од три месеца откако је од Уставног суда тражена оцена уставности “Боркових споразума”, укључујући и онај најбитнији, о успостављању тзв. интегрисаног управљања границом између Косова и Метохије и средишње Србије – али се ти споразуми чак не ни хладнокрвно већ еуфорично спроводе. Уставни суд се још у децембру жалио да га Влада по том питању игнорише. И – ником ништа. Премијер Србије подсмешљиво пита да ли се Устав може уопште и примењивати у садашњим околностима, а потпредседник Владе онда поново застраши јавност изјавом о “надолазећој глади”, “пресушивању инвестиција” (као да Кина, Русија, остале земље БРИКС-а и друге силе нису изван ЕУ) или нечем сличном – и то је то. Устав је ирелевантан. ЕУ је врховно божанство. Све друго је мање битно. Устав, Косово, историја, претци. Ако Хашим, Ивица и Кети закључе на бриселској вечеринки да је, новим заокруживањем “косовске државности”, направљен “још један кључни корак у ЕУ-интеграцијама” – шта је друго важније? Међутим – не може јавно да се постави питање где сви ти бајни договори за вечером, уз чашицу (или више) вина – воде. Јер, онда би се могао добити одговор – цар је го. Да можда – или чак и сигурно – не воде нигде. Осим у губитак Косова. После чега ће се “са жаљењем” саопштити из неке западне престонице да, ето, ЕУ једноставно “више нема капацитета” да се проширује, или нешто слично, и да је “штета” што је сав тај труд отишао низ воду. Али – ви сте тада (надају се Тачи и Кети) већ дали оно што је њима битно, тако да ће њихово “жаљење” бити (врло) кратког рока (и сразмерно још мање искрено), док ваше (тј. наше) може да потраје – можда и заувек.

“Улепшавају” се, тј. цензуришу “непријатне” вести. Последњи пример тога је извештај РТС-а о закључцима са седнице општинских руководстава са севера Косова од 21.1.2013. Наслов који се може наћи на РТС-у је: “Срби траже појашњење договора из Брисела”.[1] Затим је ту и приказ гостовања садашњег заменика шефа Канцеларије за КиМ, Крстимира Пантића – некадашњег функционера у “косовској влади” – који “појашњава” то “тражење појашњења”. Свакаква “тумачења” и еуфемизми се ту користе, али се нигде не може наћи кључни закључак легитимних представника Срба са севера: “Неприхватљиво је успостављање границе и царине на административним прелазима Јариње и Брњак од стране институција тзв. Републике Косово и још једном се инсистира на примени пореског система Републике Србије.”[2] Тога нема у извештају “Медијског јавног сервиса европске Србије”. Као ни ове “ситнице” везане за сам државни поредак и уставност: “Поново се инсистира да се Уставни Суд Републике Србије изјасни о уставности  донетих уредби Владе Републике Србије а у вези постигнутих договора и споразума Београда са ПИС  Приштине.”[3]

Где су, ево баш на примеру овог случаја – те фамозне “европске вредности”, “западни стандарди”, “раскиди са мрачном прошлошћу”, итд? Одговор: па на “Косови”, где другде? Јер, како је “председница” Атифете Јахјага изјавила поводом годишњице смрти Ибрахима Ругове: “Живот и дело првог председника Косова чини нас поносним на пут који смо прошли као народ. Визија и пут нас обавезују да поштујемо и сећамо се са поштовањем лидера, архитекте независности, нашег далековидог руководиоца који је дефинитивно оријентисао нашу земљу и народ према САД и прихватању западних вредности.” Рушење гробаља и цркава, етничко чишћење, једини апартхејд у Европи (поред онога према Циганима у неким ЕУ државама). То је та “светла европска будућност” која треба да нас чека, а коју су “наши суседи” јужно од Ибра већ пригрлили. У име тога се садашња власт у Србији, корак по корак, одриче наших косовских тапија. Али у (медијском) мраку. Да се Власи не досете. Или док се не досете: да је други назив за ЕУ-интеграције – издаја Косова и Метохије.